Љековити учинак животиња на здравље људи

 

Велики број студија показао је како животиње, посебно кућни љубимци, имају позитиван, чак и љековит учинак на ментално и физичко здравље људи.

 

Утицај животиња на физичко здравље

У студији проведеној на 240 брачних парова резултати показују да парови који су истовремено и власници неког кућног љубимца имају нижи крвни притисак и правилнији рад срца од парова без љубимаца. Највеће истраживање, које је 1992. године обухватило више од 5700 учесника у Аустралији, показало је да мушки власници љубимаца имају знатно нижи систолни притисак и ниво холестерола и триглицерида него мушкарци који немају љубимаца. Исто истраживање показало је да жене старије од 40 година које посједују љубимце имају нижи притисак и триглицериде од жена без љубимаца. За борбу с повишеним холестеролом најчешће се прописује примјерена дијета, физичка активност и одређени лијекови. Међутим, особе с кућним љубимцима имају ниже вриједности холестерола, што су потврдиле и компаративне студије. То је, наравно, везано уз сам „животни стил“ власника љубимаца због интензивнијег кретања, те провођења више времена у природи.

Истраживање које је провео Фридман 1980. године открило је упоређујући стопе преживљавања власника љубимаца и људи без љубимаца након срчаног удара да власници љубимаца живе знатно дуже независно о томе колико ко вјежба.
Одређени програми рехабилитације пацијената који су доживјели мождани удар користе коње да би олакшали и убрзали њихов опоравак. Осим што побољшавају координацију и лагано враћају контролу над својим тијелом, јахањем коња подиже им се самопоуздање и враћа осјећај самосталности и независности од помоћи других.

 

Утицај животиња на ментално здравље

Терапеути неријетко „прописују“ кућне љубимце као одличан начин за борбу против депресије и опоравак од меланхоличних стања. Животиње нам поклањају своју безусловну љубав, одлични су слушаоци, имају умирујући ефекат, те нам омогућују квалитетније провођење слободног времена.

Љубимци играју важну улогу у рехабилитацији жртава сексуалног насиља. Бакер је 1997. године открио да су неке од жртава доживјеле своје љубимце као највећу подршку током рехабилитације.
Проучен је и значај уношења непознатих животиња пацијентима у болничко окружење. Терапијске активности обухватале су посјете власника с љубимцем пацијенту, те дугорочно укључивале животиње у лијечење. Испоставило се да присутност животиња поспјешује постизање терапијских циљева.
Позитивно дјеловање животиња уочено је у амбулантама, домовима за старије и немоћне, те у психијатријским установама. У домовима за старије корисници су мање депресивни након посјета животиња. Пацијенти у психијатријским установама имају мање психијатријских сметњи ако су на групној терапији присутне птице. Болесни од Алцхајмера успостављају боље друштвене везе у присутности паса.

 

Љубимци вам могу спасити живот

Особама које пате од дијабетеса нагли пад нивоа глукозе у крви може резултирати кобним посљедицама. Неки пси могу на то упозорити своје власнике прије него што буде прекасно. Наиме, тако истренирани пси могу осјетити хемијске промјене у тијелу свог власника и на вријеме га упозорити да нешто поједе прије него што му падне шећер.

Посебним тренинзима пси такође могу увелико олакшати живот особама које пате од епилепсије. Неки су истренирани да лавежом упозоре родитеље прије него што дијете добије напад. Такође, својим тијелом могу ублажити пад услијед напада и тако смањити могућност повређивања особе у том несвјесном стању.

 

Мање алергија и јачи имунитет код дјеце

Утврђено је да дјеца која одрастају у домаћинству с мачком или псом у мањој мјери развијају алергије. Исто правило вриједи за дјецу која одрастају на селу окружена већим бројем домаћих животиња. Уз то, таква дјеца имају и развијенији имуни систем што им омогућује здравље и у одраслој доби.

Исто правило вриједи и када се ради о астми, дјеца која су од малена окружена животињама у мањој мјери развијају астму.

 

Поремећај понашања код дјеце и животиња

Дјеца с поремећајем понашања могу врло успјешно унаприједити своје тешкоће кроз бригу за кућног љубимца. Истраживање Кечера и Вилкинса из 1994. означило је животињску терапију дјелотворном за смањивање усплахирености и агресивности, те побољшање сарадње са терапеутом. Преузимање одређених задатака који се тичу бављења животињом помаже им у учењу о одговорности и планирању својих активности. Осим тога, кућни љубимци могу пружити одличан и забаван начин за рјешавање вишка енергије.

И стручњаци који раде са дјецом писали су о благодетима живота с љубимцима и оцијенили да они увелико помажу у психосоцијалном развоју дјеце. Љубимци дјеци улијевају осјећај повјерења и сигурности, смисао за независност и иницијативу, жељу за истраживањем околине, стрпљење, самоконтролу и марљивост. Други су утврдили да дјеца с љубимцима биљеже боље оцјене на тестовима саосјећајности, самопоштовања и самоспознаје него дјеца без љубимаца.

Дјечији психијатар Борис Левинсон који је у терапијске сеансе укључивао свог пса анализирао је понашање својих малих пацијената са псом и закључио је да је пас послужио као посредник у комуникацији, пружао дјетету осјећај сигурности у терапијском окружењу и убрзавао процес лијечења. Утврдио је да је терапија са животињама учинковита код дјеце која су повучена, опсесивно-компулзивна, закочена, аутистична или болују од схизофреније. Пас је био посебно дјелотворан у помагању аутистичној дјеци да ојачају дотицај са стварности.

 

Улога коња и делфина на ментално и физичко здравље

Иако су се истраживања о љековитом утицају животиња почела проводити тек од осамдесетих година 20. вијека, терапија уз помоћ животиња потиче из 18. вијека, када је терапијско јахање и коришћено за поправљање тјелесног држања, одржавање равнотеже, побољшање координације и лијечење проблема са зглобовима. Уз те тјелесне учинке, примијећено је да терапијско јахање наводи људе да се осјећају вриједнијима и способнијима јер су пацијенти у седлу били ослобођени „окова“ инвалидских колица и штапова. И данас се коњи користе као додатак психотерапији, да помогну пацијентима повећати снагу свог ега, самопоуздање и сналажење у друштву.

Иако се већина истраживања позабавила псима, примијећено је да и друге врсте повољно утичу на здравље. Неколико студија забиљежило је позитивне промјене на дјеци с посебним потребама којима је омогућено дружење с морским животињама, конкретно делфинима, корњачама и рибама.
Многа истраживања показала су добробити дружења с делфинима, а једно од новијих изведено је у Хондурасу на петнаесторо депресивне дјеце. Психолози са Свеучилишта у Лајцестеру, који су сарађивали на истраживању, утврдили су да су симптоми депресије били слабији код дјеце која су пливала с делфинима него код друге која су пливала на истоме мјесту, али без делфина. Наиме, једна група пливала је и ронила у друштву делфина по сат времена дневно током двије седмице, док је друга чинила то исто, али без делфина. Код обје групе након двије седмице забиљежено је побољшање, али је било веће код пацијената из групе која се дружила са делфинима.
Проф. Михаел Ревели, учесник истраживања, примијетио је да су делфини врло интелигентне животиње, способне за сложено опхођење с људима. Одређена група људи обољела од депресије има тешкоће у комуникацији са другим људима и боље реагују на друге облике комуникације. „Људи су дио природног свијета, па интеракција с њиме има повољне учинке на нас“, рекао је проф. Михаел Ревели.
Др Јан Рајри блискост људи и делфина, али и других сисара објаснио је сличношћу наших лимбичких система, дијелова мозга који играју главну улогу у регулисању многих физиолошких и емоционалних процеса. „Ми људи програмирани смо за потребу за додиром и повезаношћу са другима, по чему се разликујемо од гмизаваца који немају лимбички комуникациони систем. Због тога смо способни стварати присне односе са бројним сисарима, због биолошке и друштвене сличности.“
Животиње, посебно сисари, најбоље могу промијенити нашу способност социјализације која је код обољелих од депресије типично смањена и усмјерена према изолацији. Зато је логично да пливање са делфинима и дружење са другим животињама може ублажити депресију и анксиозност.

 

Мр сц. мед. др Ивана Симић-Медојевић, спец. психијатрије

 

 

Повезани чланци:

администратор

информатичар ЈЗУ „Дом здравља“ Градишка