Историјат здравствене заштите у Градишци

 Један догађај из 1872. указује да Градишка до те године није имала љекара. Наиме, те године један пироман запалио је кућу свом комшији. То је примијетио други комшија који је одмах притекао у помоћ на гашењу пожара. Како је била ноћ, пламен запаљене куће освјетљавао је шири простор. Помагач у гашењу пожара примијетио је и препознао паликућу, а овај је, знајући да је препознат, потегао пиштољ и ранио га. У близини догађаја се случајно нашао мутесариф (начелник Бањалучког округа) који је обећао да ће послати доктора из Бањалуке да пружи помоћ рањенику. Ове чињенице указују да дотад на овом простору није било школованог љекара.

Први градишки љекар поменут је 1875. године. Помиње га француски путописац Шарл Иријарт  који је путовао по Босни и Херцеговини, а посјетио је и Бербир. Он у свом дјелу Босна и Херцеговина – путопис из времена Устанка 1875-1876. године, између осталог пише: „Улазимо у предграђе одвојено од града гдје је смјештена болница којом руководи пријатељ мог сапутника… улазимо у окречену квадратну зграду. У првој просторији нас је дочекао мали стари доктор са наочарама, у европском одијелу, који течно говори турски; када се окренуо мени, обрати ми се на француском… Овај доктор, који је по народности Мађар, дуго година је у турској служби и долази из унутрашњости Мале Азије; живио је у Сивосу па је позван да руководи болницом у Бербиру“. Зграда о којој је ријеч налазила се на узвишеном земљишту на ушћу ријеке Врбашке која се тада ту улијевала у Саву. Ту се данас налази објекат звани Сушара.  По казивању времешног Градишчанина, Мухарема Ћеримовића, старији мјештани, као и дјеца, зграду су звали шпитал (болница), а коју Илијарт помиње као лијепо уређен унутрашњи простор, с ниски прозорима до паркета. Ове чињенице сигурно указују на почетке организованог здравства на градишком подручју.

 

Здравство у вријеме аустроугарске владавине

Годину дана послије доласка Аустроугарске у Босну и Херцеговину извршен је попис становништва, у коме је наведено да је у градишком котару тада радио љекар. Био је то, скоро сигурно, већ помињани први градишки љекар. Градишка је отада имала бар једног, а касније, до краја аустријске владавине, више љекара.

Поред љекара, Градишка је, као котарско подручје, имала и апотекара и ветеринара. Љекари, апотекари, ветеринари, као и други стручњаци различитих струка, долазили су са других подручја Аустроугарског царства. Тек на самом почетку XX вијека у Градишци је почео радити први љекар Градишчанин – др Јован Малић.

У току љета 1904. године, поред више мјеста У Босанској Крајини, Градишку је посјетио високи представник Земаљске владе у Босни и Херцеговини, аустријски генерал Еуген Албори. У свом извјештају са посјете Градишци, између осталог, написао је да је општина смјештена у новом здању, у коме се налази и општинска амбуланта. Он даље наводи да је те године било планирано да се набави операциони сто, опрема за стерилизацију и још неке друге справе. Зграда о којој је ријеч је дограђена зграда данашње општине, а у близини ње се налазила и зграда у којој је касније радила и апотека.

Крајем XIX и почетком XX вијека отишли су на студије медицине, углавном у Беч и Праг, поред већ поменутог др Малића и др Стаке Чубриловић, прве жене љекарке у Босни и Херцеговини, која се по завршетку студија и удаје, накратко одкази у Крагујевац, а затим у Сарајево и тамо ради као љекар. Пореде наведених, нешто касније медицину је завршио и др Бранко Чубриловић, који је као љекар радио накратко у Бањалуци, а затим се професионално почео бавити политиком.

 

Здравство између два рата

Након завршетка Првог свјетског рата градишко здравство је наставило с радом на здравственој заштити грађана. И током двадесетих година рад је настављен у постојећој Општинској амбуланти, а у исто вријеме др Малић ради и као срески љекар. Поред др Малића, у току 1919. године на рад у градишко здравство долази и др Стјепан Крижан, који је остао у Градишци као љекар до почетка Другог свјетског рата. По казивању његовог сина Зденка, који је у Градишци завршио нижу гимназију, отац му је имао и своју приватну амбуланту. Крајем двадесетих година у Градишку је дошао и др Мирко Суботић, родом из Градишке, који је, између осталог једно вријеме предавао хигијену и бринуо о здрављу ђака градишке Гимназије.

Интензивнији развој градишког здравства почиње и тече током тридесетих година. Изградњом зграде за потребе здравства (данас лабораторија) престаје са радом Општинска амбуланта а отвара се Дом народног здравља. У оквиру Дома, у приземљу зграде, отворене су двије амбуланте, а на спрату, поред љекарског стана, отворено је и родилиште за теже случајеве. Поред Дома народног здравља постојале су још Здравствена општина (задруга) и Здравствени одбор од седам чланова.

На подручју среза Босанска Градишка, по подацима из 1935. године, поред Дома народног здравља постојао је и Хигијенски завод који је обављао хигијенско-епидемиолошку дјелатност на подручју среза а радила је и Школска поликлиника. На подручју градишког среза у то вријеме радило је пет здравствених амбуланти и то двије јавне и три приватне. Поред двије већ поменуте у Дому народног здравља, амбуланте су још радиле у Горњим Подградцима, за раднике у пилани и мјештане, а у ту амбуланту одлазио је једном седмично др Стјепан Крижан, те амбуланта у Новој Тополи, у којој је радио др Ђорђе Савић са једним медицинским радником, те амбуланта у Турјаку у коју је одлазио љекар из Градишке. Нешто касније отворена је и амбуланта у Орахови, у којој је, послије завршетка студија медицине у Београду, радио др Есад Прачић.

За вријеме Врбаске бановине отворене су, у неким мјестима мањим од Градишке (Бос. Грахово, Кључ, Бос. Нови, Прњавор) тзв. бановинске, док у Градишци такве болнице до рата није било. Разлог је непостојање одговарајућег објекта за њен рад па је 1939. године била у изградњи нова зграда, намијењена за бановинску болницу (данас Дом здравља). У њој је тек послије рата отворена амбуланта.

У граду и на подручју среза, поред поменутих, радили су још и сљедећи љекари у времену 1930-1940, др Исмет Поповац, др Мехмед Куленовић, који је једно вријеме био и директор Дома народног здравља и љекар Школске поликлинике, те др Лудвик Бенчина и др Осман Дероња. Неки од њих су предавали хигијену у Гимназији. У Градишци су још радили др Барух (име непознато) и др Јосип Мартиновић, који је у Градишци радио и у току Другог свјетског рата.

По статистичким подацима из 1935. године радило је на подручју среза пет амбуланти, двије јавне и три приватне, Дом здравља, пет љекара и једна бабица.

Након три године, односно 1938, у Градишци је радио Дом народног здравља, седам амбуланти, здравствена станица, шест љекара, шест бабица, као и наведене службе из 1935. године.

 

ГРАДИШКО ЗДРАВСТВО ПОСЛИЈЕ ДРУГОГ СВЈЕТСКОГ РАТА

 

Оснивање и рад Среске амбуланте са болничким одјељењем

Рат је оставио велике посљедице на здравље становништва градишког среза. За велики број становника није постојала скоро никаква здравствена заштита. Које су болести биле нарочито изражене у току рата видјело се када се рат завршио. Биле су то, прије свега, заразне, нервне, очне, полне и друге, као туберкулоза, жутица, бубрежне болести, тифус болести уролошких органа и друге.

Убрзо послије ослобођења Градишке у град се настанила Команда мјеста у којој је радила Војна амбуланта, која је пружала услуге и цивилном становништву, у којој је радила први послијератни љекар у Градишци Рајна Леви. Амбуланта је била смјештена у згради изграђеној пред почетак рата за потребе болнице. Одласком команде, почетком 1946. године, отворена је у истој згради Среска амбуланта и болничко одјељење са 15 кревета.

Средином 1947. године Среска здравствена станица пресељава у зграду у којој је прије рата био Дом народног здравља. Зграда је изграђена 1931. године, данас преуређена и дограђена за лабораторију.

Од почетка 1947. године амбуланта се звала Среска здравствена станица у Босанској Градишци. Отад на подручју градишког среза, а затим општине, видљиве су три фазе развоја установа за лијечење. Прва фаза 1945-1956, друга 1956-1966. и трећа до 1988. године.

Зграда из које је здравствена станица иселила није имала комплетан други спрат, па је на крајевима надограђен касније. Она се затим уступа Државном дјечјем дому (Дом ратне сирочади). Након неколико година, када се смањио број дјеце, Државни дом се укида, а зграда се враћа Среској здравственој станици за потребе тежих  болесника. Тиме се стварају  услови за отварање болничког одјела са већим бројем кревета.

И предратни Дом народног здравља, у који се уселила Среска здравствена станица, био је мали па је рад медицинског особља био отежан. Зграда није одговарала, а и изолације болесника од спољних утицаја је била доста отежана. Исте године отворене су и мјесне амбуланте у Горњим Подградцима и Новој Тополи. У њима је радио по један медицински радник, а једном седмично у њих су долазили љекари из Градишке. Здравствене службе су располагале потребним намјештајем и инструментима, те лијековима и санитетским материјалом.

Други послијератни љекар у Градишци био је др Есад Прачић, који је пред рат отишао са овог подручја у Бихаћ, а са почетком 1946. године вратио се у Градишку и почиње организовање  здравствене службе у граду и на подручју среза Градишка. У то вријеме, поред др Прачића, у здравственој служби Среске амбуланте у граду радила су још три здравствена радника, медецинске сестре Ћамила Џонлагић, Тања Миливојац и Гита Вечеринац. У Градишку затим долазе др Ђорђе Савић, др Рудолф Лудвик и др Мирко Суботић, који је радио, углавном у својој кући, претежно стоматолошке послове.

Тадашње власти су захтијевале да се на подручју среза проведе здравствено просвјећивање становништва организовањем курсева, предавања и практичног рада хигијеничара. Но и поред масовности акција у циљу здравственог просвјећивања становништва, резултат је био врло скроман.

Оснивањем Среске здравствене станице у то вријеме све здравствене службе, администрација и санитет, дјеловали су заједно. Број оних којима је била потребна помоћ здравствене службе се стално повећавао. Тежи болесници, којима је било потребно болничко лијечење, смјештани су у одјељење гдје су лијечени.

Здравствена служба је на подручју среза проводила опсежну акцију уништавања маларичних жаришта. Уништавана су прскањем одговарајућим средствима. Као превентивне мјере заштите здравља, вршено је цијепљење великог броја становника. Ове акције су интензивно провођене у времену 1947-1950. године. Током 1948. године поново је извршено прскање и запрашивање дијела подручја среза. Прскањем и запрашивањем постигнут је знатан успјех па није било епидемије изузев појединачних случајева.

За лијечење венеричних (полних) болести у Среској здравственој станици постојао је венерични одјел, а лијечили су се болесници који су боловали од сифилиса и гонореје (трипера). Проведена је акција и на сузбијању ендемског сифилиса. Тако је укупно на подручју среза 1947. године лијечено 696 случајева који су боловали од ових болести.

По статистичким подацима из 1947. године, у здравственим амбулантама прегледано је 12.000 становника среза, а на болничком одјељењу лежало је 337 болесника. Већ наредне године 23.906 грађана се обратило љекару, а у болничком одјељењу лијечено је 595 пацијената, међу којим је било доста дјеце. Један број с лакшим обољењима лијечио се и код куће. Поред прегледа и болничких лијечења, проведена је и обимна акција запрашивања становништва средствима за спречавање појаве разних заразних болести.

У оквиру Среске здравствене станице постојало је и савјетовалиште за дјецу и мајке, као и за труднице. У здравственој станици почетком 1950. године на болесничком одјелу повећан је број постеља на 20. Почетком априла 1953. године, основан је Дом народног здравља. Он је радио под овим називом до 1956. године, када се брише назив народни, а остаје само Дом здравља. Тиме је направљен мали почетак развоја градишког здравства који је много обећавао.

У току 1949. године с радом је почела и зубна амбуланта. У амбуланти су радили виши зубар и зуботехничар. Виши зубар је имао завршену вишу зубарску школу, а затим је наставио рад и први градишки стоматолог, др Борислав Јовановић. Први зубо-техничар био је Енес Плетилић.

У раздобљу од 1945. до 1956. године здравствена служба је била, ипак, недовољно развијена. Она почиње свој интензивнији развој тек од 1956. године уз велико залагање постојећих и новоприспјелих љекара.

 

Дом здравља 1956-1966

Управник Дома народног здравља од 1953. године, а затим Дома здравља био је др Есад Прачић. Од 1961. године до оснивања Медицинског центра 1966. управитељка Дома здравља била је др Инес Тодић. Доласком др Тодић и шест љекара створиле су се знатно веће могућности за развој здравства.

У то вријеме на подручју градишке општине почео је интензиван развој привреде и друштвених дјелатности. Из послијератних средњих медицинских школа, а ускоро са медицинских факултета, почели су стизати млади медицински техничари и љекари. У времену од почетка 1956. до краја 1966. године са завршеним студијима медицине у Градишку су дошли Градишчани: др Јово Десанчић, др Милутин Вучковац, др Ремзо Сухоњић, др Радојка Тенџерић, др Петар-Перо Даниловић, др Милан Билбија, те већ помињани др Прачић и др Суботић. Они су имали позитиван утицај на промјене у градишком здравству. Промјене су вршене у примарном и у секундарном лијечењу. Убрзо је почела с радом лабораторијска служба.

У наредним годинама Дом здравља се организује на принципима савремене медицине. Отворене су двије ординације опште медицине: савјетовалиште за дјецу и труднице, те лабораторија и стационар са 60 кревета. У Новој Тополи и Горњим Подградцима рад су наставиле здравствене станице, а нешто касније у Орахови, Кочићеву, Турјаку, Доњој Долини и Дубравама.

Поред значајних промјена у општој медицини на болничком одјелу Дома здравља активно се радило, посебно у селима, на сузбијању појаве разних облика епидемије и обољења сеоског становништва. Велики напори су се улагали на сузбијању разних дјечијих болести.

Од 1960. године Дом здравља је почео пружати, поред основне, диференцирану здравствену заштиту. У то вријеме отвара се више диспанзерских служби: Диспанзер за жене, Школска медицинска служба, Специјалистичка служба, Клиничка лабораторија, Антитуберкулозни диспанзер, Хигијенско-епидемиолошка служба са центром за вакцинацију.

Од посебног значаја било је оснивање Здравственог центра у оквиру Дома здравља. Центар је наставио рад на здравственом просвјећивању, а посебно на оснивању већег броја савјетовалишта за мајку и дијете. Таквих савјетовалишта је тада на подручју општине било шест. То је утицало на знатно смањење смртности дјеце. Док је 1962. године у просјеку на сваких десеторо дјеце умирало једно, три године касније смртност се знатно смањила па је тек на 25 дјеце умирало једно.

Смањењу смртрности дјеце много су допринијели здравствени радници. Интензивно се радило на обучавању мајки како би оне на прве знаке болести дијете доводиле љекару. Требало је уложити доста напора да труднице долазе на преглед и да се дјеца рађају у породилишту, под стручним надзором. Много се радило и на подизању здравствене културе мајки и контроли здравља. Овакав рад са трудницама дао је изванредне резултате јер је након десет-петнаест година смртност дјеце на градишком подручју била најнижа у Босни и Херцеговини.

Оснивањем стационара, који је имао 100 кревета, основана су два одјељења (дјечије и интерно) у којима су радили стални љекари специјалисти. У одјељењу за дјечије болести, које је почело радити 1961. године, први љекар специјалиста био је др Јосип Зошак који је ову службу и основао. Интерно одјељење је основано 1964. године. Оснивач и први љекар ове здравствене службе је интерниста специјалиста др Радојка Тенџерић. Тиме се знатно повећао број запослених, како љекара тако и осталог медицинског особља.

Послије отварања Дома здравља 1958. године године у Градишку долази докторка Инес Тодић која је 1961. године постављена за управитељку, а дотад је то био др Прачић. Др Тодић је прва љекарка родом из Градишке која је послије рата завршила медицинске студије, а прва је, уопште, жена љекар у градишком здравству. Послије доласка др Тодић од 1960. до оснивања Медицинског центра почели су пристизати нови љекари – др Јосип Бајица, интерниста, а у Тополу др Здравко Влајић, специјалиста опште медицине.

Развој здравствених служби је био убрзан и успјешан, али се жељела постићи још квалитетнија и свеобухватнија здравствена заштита становништва.

Постигнути успјеси у здравству на подручју општине били су видни. Почело се размишљати, како у здравству тако и у општинским властима, о потреби подизања здравствене службе на ниво.

 

Медицински центар

Може се рећи да је развој здравствених служби до 1966. године текао убрзано. Како се убрзавао развој других дјелатности на подручју општине, тако је код становништва расла потреба за квалитетнијом и свеобухватнијом здравственом заштитом.

Постигнути резултати у здравству и постојећа структура у тој области били су основ за покретање активности да Дом здравља прерасте у Медицински центар.

Представници Дома здравља и општинских власти покренули су иницијативу за отварање Медицинског центра. У Дому здравља су већ били створени почетни услови за то. Имао је 142 запослена радника и то 10 љекара, 67 радника другог медицинског особља и 65 радника осталих дјелатности, а постојала је и одређена материјална структура за отварање медицинског центра.

Др Инес Тодић има посебне заслуге за отварање Медицинског центра. За његово отварање дали су сагласност и одговарајући органи тадашњег Извршног вијећа Босне и Херцеговине.

Центар је почео радити 1966. године. У наредних пет година постигнути су знатни резултати у раду и стварању још бољих услова за рад. Изграђено је још неколико стамбено-пословних зграда за здравствене службе и болничке одјеле, као и за апотеку, а подигнут је монтажни објекат и за хигијенско-епидемиолошку службу и диспанзер за жене. Подигнут је монтажни објекат за љекаре опште медицине са превијалиштем, медицинском картотеком, патронажном и стоматолошком службом. Откупљена је још раније зграда од Хидросекције која је прерасла у Водопривредно предузеће и одселила на Урије. Зграда је уређена за грудни одјел а адаптирана је зграда за рендген и антитуберкулозни диспанзер. Адаптирана је зграда за клиничку лабораторију а уређен је простор за хируршке сале, те адаптиран и уређен простор за породиљско-гинеколошки одјел. Изграђен је објекат за амбуланту у Турјаку, а отворено је савјетовалиште у Кочићеву. За све службе била је набављена потребна опрема.

Поред постојећих објеката године 1972. почела је изградња нове модерне болничке зграде грађене грађене по савременим болничким стандардима а завршена је 1975. године. Створени су одговарајући услови за развој болничких одјељења опште болнице и покривање потреба подручја градишке општине и већег дијела општина Србац и Козарска (Босанска) Дубица.

На згради су најприје изграђена три спрата. Касније је надограђен још један. У новој згради су смјештена сва болничка одјељења изузев грудног које је смјештено на другом спрату зграде Дома здравља, а у подруму ове зграде почела је с радом физиотерапијска служба у којој је радио терапеут др Божидар Гајић, физијатар-реуматолог, а у згради у којој је радило грудно одјељење смјештена је санитетско-епидемиолошка служба коју је организовао и водио специјалиста епидемиологије др Богдан Миленковић.

Број запослених се повећао са 142 на 245, а на десет љекара који су били од оснивања Центра само за пет година број се повећао на 20 од којих су седам специјалисти. Примљено је и 45 осталих здравствених радника. Од 1966. године до краја 1970. почели су радити љекари: др Јосип Бајица, интерниста, др Здравко Влајић, општа медицина, др Недељко Лукач, општа медицина, др Родољуб Ћеранић, општа медицина, др Милорад Сребрић, општа медицина, др Анте Марасовић, општа медицина, др Бранко Јаворовић, хирург, др Драго Аврам, медицина рада, др Угљеша-Цицо Суботић, педијатар, др Људевит Ивник, фтизиолог, др Игњатија Лисица, интерниста, др Љиљана Даниловић, педијатар, дре Милијан Калушевић, општа медицина. У Новој Тополи др Мирко Тодоровић, психијатар и др Душанка Мандић, медицина рада. У зубној амбуланти, поред др Јовановића, радили су стоматолози др Томка Здравковић и др Мујо Сеферовић.

О оснивању првих болничких одјела у Дому здравља, дјечије и интернистичке службе, већ је било ријечи. Оснивањем Медицинског центра почеле су се оснивати и друге болничке специјалистичке службе: пнеумофтизиолошка, основана 1964. године. Оснивач ове службе и први љекар специјалиста био је пнеумофтизиолог др Јово Десанчић. Затим је основана специјалистичка служба за заштиту мајки и дјеце (породилиште) које је 1965. године градишчанин гинеколог др Ремзо Сухоњић. Сљедећа специјалистичка здравствена служба је хирургија, основана 1971. године. Њен оснивач и први специјалиста хирург био је др Звонимир Микин. Наредна основана служба била је неуропсихијатрија која је почела с радом, а први љекар психијатар био је др Мирко Тодоровић. Убрзо је у овој служби почела радити и неуропсихијатар др Јадранка Десанчић. Исте године основана је и служба за реуматологију и анестезију, а службу је организовао први љекар специјалиста из ове области, др Александар Радивојевић.

Био је то заиста велики корак у развоју здравства Општине Градишка. То је био један од развијенијих здравствених центара у Босни и Херцеговини.

Поред опште болнице у којој се пружала секундарна здравствена заштита у граду и у селима пружана је примарна здравствена заштита у три чврста објекта и 16 амбуланти. У амбулантама у Новој Тополи радила су четири љекара и један стоматолог, у Горњим Подградцима два љекара, у Ламинцима један, Турјаку један и у Орахови један. У осталих девет амбуланти љекари су одлазили у одређено вријеме. Здравствена заштита уста и зуба пружана је на седам мјеста у десет амбуланти са сталним радом и двије са повременим.

Од почетка 1979. до краја 1980. године градишко здравство је реорганизовано. Оно је преименовано у здравствену установу са називом – Радна организација Медицински центар, Босанска Градишка, у коме су се налазиле: Основна здравствена заштита, Болничка служба са диспанзерима и Заједничке службе.

Већ почетком 1981. године здравствена служба Градишке била је организована као Радна организација Медицински центар у оквиру Сложене организације Медицинско-факултетски центар Бања Лука. Тадашња градишка Радна организација у свом саставу имала је пет основних организација: Дом здравља Градишка, Дом здравља Босанска (Козарска) Дубица и Дом здравља Србац, Општа болница Градишка, Апотека и Заједничка служба која је обављала административно-финансијске и друге послове. Финансијска средства обезбјеђивале су самоуправне интересне заједнице у Приједору и Бањалуци.

Градишка основна организација Дом здравља тада је имала осам служби: Општа медицина са станицом хитне помоћи, Здравствена заштита дјеце и омладине, Здравствена заштита жена, Здравствена заштита радника, Дијагностичка служба, Интернистички прегледи, Стоматолошка служба, Хигијенско-епидемиолошка служба са одјељењем за микробиологију и лабораторијску дијагностику.

У основној организацији Дом здравља од 1970. до краја 1990. године радили су љекари: др Саво Станишљевић, спец. опште медицине, др Душанка Шукало, медицина рада, др Јован Винчић, општа медицина, др Живко Суботић, општа медицина, др Мирјана Суботић, спец. опште медицине, др Ружа Јарић, спец. опште медицине, др Славко Дуњић, спец. опште медицине, др Биљана Илић, спец. медицине рада, др Радоја Рацановић, спец. опште медицине, др Весна Ђорђић, општа медицина, др Весна Станишљевић, општа медицина. Стоматолози: др Смаил Туралић, др Душанка Божић, др Станислав Илишевић, др Аристотел Радовановић, др Лепа Јокић, др Десанка Бабић, др Петар Којић. Остали здравствени радници: инж. Боса Мирјанић, биохемичар, Светлана Бакић, психолог, дипл. инж. Невенка Котур, Марија Иванц, спец. биохемије. Љекари који су радили или раде у Дому здравља: др Весна Бараћ-Креча, општа медицина, др Бојана Грбић, општа медицина, др Анка Грабовић-Стојнић, педијатар, др Славица Иванковић-Бенцуз, педијатар, др Барбара Лукачин, педијатар, др Анђелка Грбић, др Душко Раца, општа медицина, др Стјепан Суптија, педијатар, др Миленко Косановић, општа медицина.

У општој болници је рад почело а и даље наставило више амбуланти: хируршка са анестезијом, интернистичка са ергоспирометријом, те амбуланте за ендоскопију, физикалну медицину и рехабилитацију, затим служба за ухо, грло и нос (ОРЛ), као и офталмолошка и дерматовенеролошка служба.

При интернистичкој служби1982. године почео је радити и одјел за хемодијализу. Оснивач овог одјела је и први специјалиста за ову медицинску област, др Хусеин Софтић.

Здравствена заштита грађана, како у примарној тако и у секундарној здравственој заштити, била је на одговарајућем нивоу.

Број запослених се стално повећавао па су половином 1987. године у градишком здравству радила 412 радника, од којих 64 љекара, 17 стоматолога, осам фармацеута, два са високом стручном спремом, седам са вишом, 246 са средњом медицинском школском спремом и 85 немедицинских радника (Подаци М. центра).

Смртност становништва на градишком подручју тада је износила око 7,5 промила. То значи да је годишње умирало око 410 становника на подручју општине Градишка. Највећа смртност је била од обољења циркулационог система, око 43%, од малигних обољења 9%, по 4% од респираторних органа, повреда и тровања, а 14% од неидентификованих болести.

Примарну и секундарну здравствену заштиту вршио је Дом здравља, а у то је улазила општа здравствена заштита дјеце до шест година, здравствена заштита дјеце од 7 до 19 година, здравствена заштита жена и радника као и осталог становништва. Поред наведене здравствене заштите од разних болести вршила се и заштита уста и зуба. Радило је 17 стоматолога и 30 зуботехничара.

Фармацеутска дјелатност се обављала преко апотека у којима се годишње издавао лијек у просјеку пет рецепата по једном осигуранику.

Секундарна здравствена заштита се проводила у Општој болници путем консултативно-специјалистичке службе и путем болничког лијечења. У консултативно-специјалистичкој заштити дјеловало је 14 тимова и то три из интерне области, један из неурологије, два из психијатрије, један из дерматовенерологије, два из хирургије, два из ОРЛ (ухо, грло, нос), два из офталмологије и два из физијатрије.

У општу болницу од 1970. године стизали су и радили сљедећи љекари: др Борислав Шокчевић, спец. интерниста, руководио пет година интернистичком службом и шест година Општом болницом, објавио 15 радова из струке, оснивач дигестивне ендоскопије при интернистичкој служби, добитник више признања за свој рад, др Бранко Поткоњак, хирург, др Владо Марјановић, пулмолог, др Бранко Кукић, хирург, др Зоран Азарић, хирург, др Зоран Поповић, анестезиолог, др Добромил Ђурић, интерниста, др Горан Бојанић, интерниста, др Благоја Томић, гинеколог, др Хакија Дураковић, радиолог, др Матија Лончаревић, гинеколог, др Марија Мамула, трансфузиолог, оснивач одјела, др Иван Оштрић, интерниста, др Стеван Вишекруна, физијатар, др Расим Хасић, гинеколог, др Душан Вукота, гинеколог, др Душанка Голубовић, неуропсихијатар, др Мирослав Курц, анестезиолог, др Милан Грбић, неуропсихијатар, др Александра Камбуров-Чечез, др Павле Кукољ, гинеколог, др Рајка Бокан, кожне болести, др Жељко Пејић, ОРЛ (ухо, грло, нос), др Драган Јањић, гинеколог, др Миланка Радомир, гинеколог, др Афтаба Дубичанац, офталмолог, др Радојка Марјановић, офталмолог, др Љиљана Хајман-Шиљак, офталмолог, др Марија Цвјетковић, др Саша Вујновић, радиолог и др Зоран Кличковић, уролог.

Болница је располагала са 238 кревета. По статистичким подацима из 1987. године највише лијечених пацијената било је на неуропсихијатрији, око 24,5%, затим на интерном одјелу око 20%, пнеумофтизиологији око 15%, педијатрији око 11%, хирургији око 15,5%, гинекологији око 8,5% и акушерству око 6%. Тако је, према евиденцији болничких дана, болница пружала услуге за око 80% лијеченог становништва градишке општине. Лијечен је и већи број становника Козарске Дубице и Српца.

По подацима Медицинског центра укупан број запослених крајем 1990. године био је: 113 љекара, од тога специјалиста 49, љекара опште праксе 64, осталог стручног кадра било је са вишом стручном спремом 19, са средњом 274, нижом 4 или укупно 527 запослених медицинских радника.

Поред радника запослених у медицинској струци било је и 189 запослених у администрацији и другим пратећим службама. Укупно је тада радило у здравству градишке општине 599 стручњака и помоћних радника.

Од почетка рада Среске здравствене станице 1947. године, не рачунајући Војну амбуланту, у Градишци и на подручју општине управници, или од 1966. године директори, били су: од оснивања до 1961. године др Есад Прачић, затим до 1966. др Инес Тодић. Од 1966. до 1970. први директор Медицинског центра био је др Јово Десанчић, а затим у два мандата др Инес Тодић, па само годину дана др Ремзо Сухоњић. На крају, до краја 1991. године био је др Бранко Поткоњак.

Овдје треба посебно нагласити да је најинтензивније текао развој здравства у вријеме докторског мандата др Инес Тодић. Градишко здравство је и даље остало препознатљиво захваљујући директорима Дома здравља, др Славку Дуњићу и др Сави Станишљевићу, директору Опште болнице др Влади Марјановићу, као и директору Апотекарске установе, фармацеуту Чеди Шокчевићу.

Стање здравствене службе и даље је захтијевало напоре на модернизацији, нарочито набавкама све савременијих средстава медицинске дијагностике.

 

Из књиге „Историјат школства, здравства и културе Општине Градишка“ проф. Цвјетка Буловића

 

 

Повезани чланци:

администратор

информатичар ЈЗУ „Дом здравља“ Градишка